Skip to main content

Каталог изложбе "Где су нестали Здухаћи?"

У Србији је било раширено веровање да постоје нарочити људи који су у стању  да заштите  своје  имање, село  или регију од деструктивног дејства стихије.  „Њихова  основна  функција  била  је  заштита  сеоског  атара, понекад  и  ширег подручја  од  градоносних  облака,  затим  од  олује,  поплаве или суше.  На тај  начин он је  обезбеђивао богату летину, а  самим  тим  и егзистенцију својих сусељана.“
Појединци, већином одрасли мушкарци, били  су  познати  као  здухаћи,  здухачи,  здуваћи,  стухачи,  здухе,  здуве, ветровњаци,  вјетрене  војводе  или  градобранитељи.
„Кад  би  осетио  приближавање  непогоде,  такав  би  се  човек  повукао  негде  у страну  или  би  заспао  негде  где  га  је  непогода  затекла.  Тада  би  његова душа одлазила  да  се  бори  са  предводницима  непогоде.  Пошто  би  одагнао непогоду,  човек  би  се  враћао  свести  сав  знојав  и  уморан  од  борбе.“
Здухаћ се не постаје, већ се рађа. Није постојала иницијација за здухаће, већ је  оно дете, или младунче неке животиње, које се роди у кошуљици (плаценти),  могло да  постане градобранитељ,  под условом  да  се  његова кошуљица  сачува.
У народној религији Срба здухаћи припадају људима демонских особи-на. За разлику од вештице,  море или урокљивца који такође  припадају групи  људи са  демонским особинама, здухаћи  не наносе зло,  већ помажу својој  заједници.